Danilo Kiš: Mehanički lavovi. –
[u:] Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke
povesti. – Djela Danila Kiša [knj. 7]. – Zagreb: Globus; Beograd: Prosveta, 1983.
– str. 39-67.
MEHANIČKI LAVOVI
Hommage à André Gide
Ljudina
Jedina istorijska ličnost u ovoj priči, Eduar Erio, vođa
francuskih radikala, predsednik komisije inostranih poslova, gradonačelnik Liona,
narodni poslanik, muzikolog itd., zauzeće ovde možda nedovoljno značajno mesto.
Ne stoga, kažimo to odmah, što je od manjeg značaja za tok same priče od one
druge osobe koja se ovde pojavljuje, neistorijske ali i ne manje stvarne, nego
naprosto zato što o istorijskim ličnostima postoje i druga dokumenta. Ne
zaboravimo: Eduar Erio bio je i sam pisac i memorijalista *, političar od velikog ugleda, čija se biografija
može naći u svakoj iole pristojnijoj enciklopediji.
Jedno svedočanstvo daje ovakav opis Erioa: "Krupan,
snažan, širokih ramena, ćoškaste glave pokrivene gustom čekinjastom kosom, lica
kao kosirom istesana i presečena kratkim gustim brcima, taj je čovek odavao
utisak velike snage. Njegov glas, divan već po sebi, prilagođen najtananijim
zasenčenjima i najmodularnijim akcentima, lako je dominirao nad svakim metežom.
Znao je njime da vlada majstorski, kao što je znao da vlada majstorski i
izrazom svoga lica." Isto svedočanstvo daje ovakav opis njegovog
karaktera: "Bio je to pravi spektakl videti ga za govornicom gde prelazi s
ozbiljnog na šaljiv ton, od poverljivog do jerihonskog objavljenja nekog
principa. A pojavi li se neko ko mu protivureči, on prihvata taj mali izazov i,
dok taj drugi razlaže svoj stav, jedan se širok osmeh razliva po licu Eduara
Erioa – preuranjeni predznak jedne sverazarajuće primedbe koja će netom
izazvati buru smeha i aplauza a na sveopštu konfuziju sagovornika uhvaćenog u stupicu.
Taj je osmeh, istina, nestajao čim bi kritika bila izrečena uvredljivim tonom.
Takvi bi ga napadi dovodili do besa i izazivali u njemu žestoku reakciju,
utoliko pre što je on uvek bio na oprezu – osetljivost koju su mnogi
proglašavali sujetom." *
Onaj drugi
O drugom važnom učesniku ove priče, A. L. Čeljustnikovu,
znamo pouzdanije samo toliko da je imao oko četrdeset godina, da je bio visokog
rasta, malo pogrbljen, plavokos, da je bio brbljiv, hvalisavac i ženskar i,
doskora, urednik ukrajinskog lista Nova zora. Igrao je odlično poker i
ajnc i znao je da svira na harmonici polke i častuške. Ostala svedočanstva o
njemu jako su protivurečna, pa stoga možda i nevažna. No ja ih zapisujem, iako
neki izvori navode na opravdanu sumnju: da je bio politički komesar u španskom
građanskom ratu i da se istakao u konjičkom puku u borbama kod Barcelone; da je
jedne noći spavao sa dve bolničarke iako pod malaričnom visokom temperaturom;
da je nekog Irca, osumnjičenog za sabotažu, prevarom doveo na sovjetski teretni
brod Ordžonikidze a pod izgovorom da treba na brodu da se popravi
radio-primopredajnik; da je (uostalom) lično poznavao Ordžonikidzea; da je
tokom tri godine bio ljubavnik žene jedne vrlo-vrlo poznate ličnosti (i da je
upravo zbog toga dospeo u logor); da je u školskoj amaterskoj družini u
Voronježu igrao Arkadija u komadu Ostrovskog Šuma.
Ukoliko navedena svedočanstva odišu izvesnom sumnjom i
nepouzdanošću, pogotovu ova poslednja, jedna od Čeljustnikovih priča, ona koja
se odnosi na Erioa, ma koliko izgledala na prvi pogled kao plod fantazije,
vredna je da se zabeleži. I ja to činim ovde dakle zato što u njenu
verodostojnost teško može da se posumnja; najzad, sve govori u prilog tome da
su izvesne Čeljustnikovljeve priče, ma koliko neobične, ipak zasnovane na
stvarnim događajima. A kao najpouzdaniji dokaz može da nam posluži činjenica da
je priču koja sledi potvrdio na izvestan način sâm Eduar Erio, jedna blistava
inteligencija ("une intelligence rayonnante"), kako je s pravom rekao
za njega Daladje. Ispričaću dakle taj davni susret između Čeljustnikova i Erioa
onako kako znam i umem, oslobodivši se začas strašne more dokumenata koji
zatrpavaju priču, a sumnjičavog i radoznalog čitaoca upućujem na navedenu
bibliografiju gde će naći potrebne dokaze. (Možda je bilo pametnije da sam se
opredelio za neki drugi oblik saopštavanja, esej ili studiju, gde bih sva ova
dokumenta mogao da upotrebim na uobičajeni način. Ali dve me stvari sprečavaju
u tome: nepogodnost da se živa, usmena svedočenja pouzdanih ljudi navode kao
dokumentacija; a kao drugo: nisam mogao da se lišim zadovoljstva pripovedanja
koje daje piscu varljivu ideju da stvara svet i, dakle, kako se to veli, da ga
menja.)
Telefon i revolver
Te studene novembarske noći hiljadu devetsto trideset i
četvrte godine, Čeljustnikov, spoljni saradnik lokalnog lista, zadužen za
pitanja kulture i borbe protiv religije, spavao je, go kao od majke, u velikom
plemićkom krevetu u toploj sobi na trećem spratu u ulici Jegorovka. Njegove
sjajne čizme malinove boje bile su uredno naslonjene na krevet, dok su mu odeća
i rublje bili razbacani svuda po sobi i izmešani, u neredu (znak strasne
hitnje) sa svilenim ženskim rubljem. U sobi se osećao topli vonj znoja, votke i
kolonjske vode.
Čeljustnikov je sanjao (ako mu je verovati) kako treba da
izađe na scenu i da odigra neku ulogu, po svoj prilici Arkadija iz Šume,
ali kako ne može da nađe nigde svoju odeću. Užasnut (u snu), čuje kako zvoni
zvono kojim ga pozivaju na scenu, ali on stoji na mestu kao skamenjen, sedi
zapravo, go i dlakav, nemoćan da pokrene udove. Odjednom, kao da se sve to
zbiva na pozornici, zavesa je dignuta, kroz bleštavu svetlost bočnih
reflektora, koji ga osvetljavaju i drže u unakrsnoj vatri svojih snopova,
nazire gledaoce, gore na balkonu i dole u parteru, njihove glave ozarene
ljubičastim oreolom. U prvom redu čini mu se razaznaje članove Pokrajinskog
komiteta, a među njima jasno razabira i svetlu ćelu druga M., glavnog urednika Nove
zore, koji se zacenio od smeha i koji mu dobacuje nešto podrugljivo i uvredljivo,
nešto što se odnosi na njegovu (Čeljustnikovljevu) muškost. A zvonce iz
šminkernice jednako zvoni, sve upornije i sve jače, pa se Čeljustnikovu čini (u
snu) da je to zapravo požarno zvono, da su se po svoj prilici upalile zavese i
da će istog ovog časa doći do opšte bežanije i panike, a on će ostati tu, na
sceni, go kao od majke, i nepokretan, izložen milosti plamena. Desna mu se ruka
naglo oslobađa začaranosti i, na granici sna i budnosti, on je nagonski pruža
prema revolveru koji, po staroj dobroj navici, drži pod jastukom. Čeljustnikov
pali svetlo na noćnom ormaru i pri tom obara čašu s votkom. U magnovenju shvata
da su sada čizme važnije od nagana, hitro uskače u njih kao u sedlo. Žena
glavnog urednika Nove zore meškolji se u snu, zatim, probuđena i sama
zvonjavom, otvara svoje lepe, tek malko podbuhle azijatske oči. Telefon je
odjednom zaćutao i njima laknu. Nastaje mučno dogovaranje, polušapatom.
Nastasja Fedotjevna M., zbunjena i preplašena, pokušava da navuče prsluk koji
joj je dobacio sa gomile Čeljustnikov. Uto telefon počinje ponovo da zvrji.
"Ustani", kaže Čeljustnikov u istom času kada stavlja revolver za
pojas. Nastasja Fedotjevna gleda ga užasnuto. Čeljustnikov tada prilazi
usplahirenoj ženi, poljubi je između bujnih grudi i kaže joj: "Podigni
slušalicu." Žena ustaje, Čeljustnikov je ogrće svojim kožnim kaputom,
kavaljerski. Odmah zatim čuje ženin glas: "Koga? Čeljustnikova?"
(Muškarac stavlja prst na usta.) "Pojma nemam." (Pauza.) Zatim žena
spušta slušalicu, iz koje se čulo naglo prekidanje veze, i stropoštava se u
fotelju. "Iz Rajkoma." (Pauza.) "Kažu da je hitno."
Fascikla
Pre nego što se vratio u svoj hladni stan na Sokolovskom
prospektu, Čeljustnikov se dugo motao po zavejanim ulicama. Išao je zaobilaznim
putem, uz Dnjepar, tako da mu je bio potreban čitav sat da stigne kući. Skinuo
je kožni kaput, nalio čašu votke i upalio radio. Nije prošlo ni pet minuta,
telefon je zazvonio. Pustio je da zvoni tri puta, a onda podiže slušalicu. Na
trenutak je odglumio da je iznenađen ovim kasnim pozivom (već je bilo prošlo
dva), a onda reče da će, kad je već stvar hitna, stići najkasnije za pola sata.
Samo da se obuče, jer se upravo bio skinuo. U redu, odgovaraju mu, poslaće po
njega kola, stvar je hitna. Drug Pjasnikov će mu sve objasniti usmeno.
Drug Pjasnikov, sekretar Rajkoma, prešao je na stvar bez
okolišenja: sutra oko jedanaest pre podne stiže u Kijev građanin Eduar Erio,
vođa francuskih radnika. Čeljustnikov reče da je čitao u novinama o njegovom
dolasku u Moskvu, ali da nije znao da će posetiti i Kijev. Pjasnikov ga onda
upita da li zna on, Čeljustnikov, od kolike je važnosti poseta jednog takvog
čoveka. Ovaj reče da zna (mada mu nije bilo baš najjasnije u čemu je značaj te
posete i kakvu on ima u svemu tome ulogu). Kao da je shvatio Čeljustnikovljevu
neupućenost, Pjasnikov mu poče objašnjavati: građanin Erio, uprkos svojim
simpatijama, gaji izvesne tipično buržoaske sumnje prema tekovinama revolucije.
Naveo je mnoge pojedinosti iz života i rada Eduara Erioa, naglasio njegovo
sitnoburžoasko poreklo, citirao mnoge njegove stavove, naveo njegovu ljubav
prema klasičnoj muzici i prema naprednim pokretima u svetu i naglasio ulogu
koju je odigrao u priznavanju zemlje boljševika (tako je rekao: stran
boljševikov) od strane Francuske. Najzad Pjasnikov izvadi iz fioke pisaćeg
stola jednu fasciklu i poče da je lista. "Evo", reče, "na primer
ovo. Citiram: Nemogućno je čak i jednom nereligioznom Francuzu (kao što
vidite, Erio se oslobodio religioznih predrasuda... ako mu je verovati), čak
i jednom nereligioznom Francuzu, da ne digne svoj glas protiv proganjanja
sveštenika" (drug Pjasnikov tu ponovo zastade i podiže pogled na
Čeljustnikova: "Razumete?" Čeljustnikov klimnu glavom, a Pjasnikov
dodade: "Za njih su sveštenici još uvek neka vrsta svetih krava, kao kod
naših mužika... ondašnjih, naravno), jer i to predstavlja takođe atak na
slobodu mišljenja. Atak uostalom sasvim nepotreban... I tako dalje, i tako
dalje", reče Pjasnikov i zaklopi fasciklu. "Mislim da vam je sad sve
jasno?" – "Da", reče Čeljustnikov i nali sebi čašu vode. Ostao
je u kabinetu druga Pjasnikova do četiri ujutro. A već u sedam bio je na
nogama. Do dolaska voza ostalo mu je bilo ravno četiri sata.
Sati i minuti
To značajno jutro u životu A. L. Čeljustnikova odvijalo
se, sat po sat, ovako: u sedam, buđenje, telefonom. Čeljustnikov ispija našte
srca čašu votke, umiva se u hladnoj vodi, go do pojasa. Oblači se, glanca
čizme. Za doručak prži jaja na primusu, jede ih s kiselim krastavcima. U sedam
i dvadeset telefonira u Rajkom. Drug Pjasnikov govori preko zalogaja,
izvinjavajući se: nije napuštao kancelariju cele noći, odremao je malo u
fotelji, za stolom; pita Čeljustnikova da li se oseća dobro; zakazao mu je,
veli, sastanak sa Avramom Romaničem, šminkerom, u foajeu pozorišta (ulaz za glumce)
za četiri posle podne; neka bude tačan. U sedam i dvadeset pet telefonira
Nastasji Fedotjevnoj. Posle duge pauze (odozdo već trube kola poslata iz
Rajkoma), čuje usplahireni glas žene glavnog urednika Nove zore. Ona ne
može nikako da shvati kako su mogli, sinoć, da ga traže kod nje. Ona je očajna.
Ako M. (to jest njen muž) dozna za stvar, ona će se otrovati. Ona neće moći
podneti tu sramotu. Da, da, otrovati; mišomorom. Čeljustnikov jedva uspeva da
kroz bujicu njenih reči, tepanja, jecaja i šaputanja proturi koju reč utehe:
neka ona ništa ne brine, sve je to slučajnost, on će joj već stvar objasniti,
ali sad mora hitno da krene, dole ga čekaju kola. A na mišomor i da ne
pomišlja... U sedam i po sêda u crni automobil koji ga čeka pred kućom;
nešto pre četvrt do osam stiže u Rajkom. Drug Pjasnikov ima podnadule crvene
oči; ispijaju po jednu votku, zatim se dogovaraju i telefoniraju od osam do
devet i po, iz dve kancelarije, kako ne bi smetali jedan drugom. U devet i po
drug Pjasnikov, čije su oči kao u zeca, pritiska jedno od dugmadi na velikom
pisaćem stolu od orahovine i čistačica unosi čaj na poslužavniku. Dugo srču
vreli čaj, bez reči, smešeći se jedan drugom, kao ljudi koji su obavili težak i
odgovoran posao. U deset sati odlaze na stanicu i proveravaju obezbeđenje. Drug
Pjasnikov zahteva da se skine transparent sa natpisom Religija je opijum za
narod i da se zameni na brzu ruku jednim drugim, sa pomalo metafizičkim
prizvukom: Živelo sunce, dole noć. Tačno u jedanaest, kada voz sa
visokim gostom ulazi na peron, Čeljustnikov se odvaja iz odbora za doček i
staje sa strane među oficire iz obezbeđenja, koji, u civilu i sa prtljagom,
predstavljaju slučajne i radoznale putnike koji spontanim aplauzom dočekuju
prijateljskog gosta iz Francuske. Pošto je jednim hitrim pogledom osmotrio
Erioa (učinio mu se nekako beznačajnim, valjda zbog beretke), Čeljustnikov
izađe na sporedni izlaz i hitro se odveze kolima.
Kada je stigao pred Sofijski sabor bilo je tačno dvanaest
sati.
Prošlost
Katedrala Svete Sofije izgrađena je kao mutna uspomena na
slavne dane Vladimira, Jaroslava i Izjaslava. Ona je samo daleki model
korsunskog manastira, nazvanog tako po svetom gradu Kersonu ili Korsunu.
Hronika učenog Nestora beleži da je već knez Vladimir doneo iz Korsuna, grada
svog krštenja, ikone i statue crkvene, kao i "četiri bronzana konja".
* Ali između tog prvog kamena za temelje
crkve, što ga je postavio blaženopočivši Vladimir, i istorije Svete Sofije
proteći će još mnogo vode, krvi i leševa slavnim Dnjeprom. Stara će se slovenska
božanstva još dugo opirati slavnom kaprisu kijevskog princa koji prihvata
jednobožačku veru hristijansku, a paganski će se ruski narod boriti sa
paganskom surovošću protiv "sinova Dag-Boga" i još će dugo puštati
svoje ubojne strele i koplja niz vetrove, "decu Striboga". Surovost
pravovernih nije međutim manje surova od paganske surovosti, a fanatizam
verujućih u tiraniju jednog boga mnogo je žešći i efikasniji.
Slavni Kijev, majka ruskih gradova, imaće početkom jedanaestog
veka oko četiri stotine crkava i, po kazivanju Djetmara od Merzeburga, biće
"rivalom Konstantinopolja i najlepšim biserom Vizantije". Privolevši
se tako Vizantijskom carstvu i veri, Rusija će, kroz pravoslavlje, pristupiti
jednoj drevnoj i rafinovanoj civilizaciji, ali će zbog svoje šizme i odricanja
od rimske vlasti biti ostavljena na milost i nemilost mongolskih osvajača i
neće moći da računa na zaštitu Evrope. Ova šizma dovešće pak do izolacije
ruskog pravoslavlja od Zapada; crkve će se graditi na znoju i kostima mužika,
ne znajući za visoki zamah gotskih tornjeva, a u domenu osećanja Rusija neće
biti zahvaćena viteštvom i "tući će svoje žene kao da kult dame nikad nije
postojao".
Sve je to manje-više ispisano na zidinama i freskama
Kijevsko-sofijskog sabora. Ostâlo su samo istorijske datosti od manjeg značaja:
osnovao ga je Jaroslav Silni (1037), u večni spomen dana kada je odneo pobedu
nad paganskim Pečenjezima. A da majka svih ruskih gradova, Kijev, ne bi imao
šta da zavidi Konstantinopolju, on naredi da se uz portal crkve sagrade
velelepna Zlatna vrata. Slava je ta bila kratkog veka. Mongolske su horde,
pokuljavši iz stepe (1240), sravnile slavni grad Kijev sa zemljom. Ali Sveta
Sofija već je bila ruina: hiljadu dvesto četrdesete srušili su se njeni
svodovi, u isto vreme kada i svodovi crkve zvane Desjatnaja, pobivši na stotine
Kijevljana koji se behu u njih sklonili kako bi izbegli surovi masakr koji im
behu spremili Mongoli. U svom Opisu Ukrajine, objavljenom u Ruanu 1651,
gospar od Boplana, normanski plemić u službi poljskog kralja, beleži reči nalik
na epitaf: "Od svih kijevskih crkava ostadoše samo dve za spomen
naraštajima; a ostale su samo žalosne ruine: reliquiae reliquiarum."
Najčuveniji mozaik ove crkve, Bogorodica koja
blagosilja, bejaše slavljena od Kijevljana pod nazivom "nerušimaja
stená", nerazrušivi zid – daleka aluzija na dvanaesti stih Himne akatista.
Legenda međutim opravdava taj naziv na drugi način: prilikom rušenja crkve, svi
zidovi se behu oburvali, osim apside, koja je ostala neoštećena blagodareći
Devici-Matroni u mozaiku.
Cirkus u Božjoj kući
Ma koliko se na prvi pogled činilo da je izvan osnovnog
toka naše priče (videćemo, uostalom, da je to udaljavanje sasvim prividno), ne
možemo da ne spomenemo na ovom mestu one čudnovate freske koje ukrašavaju
zidove kružnih stepeništa što vode na gornji sprat, odakle su prinčevi i
boljari, njihovi gosti, mogli da prisustvuju bogosluženju ne izlazeći iz dvora.
Te su freske otkrivene ispod svežeg sloja 1843, ali zbog hitnje i radoznalosti,
majke otkrića i sagrešenja, restauracija je bila obavljena krajnje aljkavo:
staroj patini, sjaju zlata i odežde, bejaše dodat skorojevićki sjaj bogatstva i
raskoši boljarske. Ali izvan ovoga, prizori bejahu ostali netaknuti: pod modrim
podnebljem Bizanta, hipodrom i cirkus, a u prvom planu, u počasnoj loži,
imperator i imperatorka okruženi svojom svitom; konjušari iščekuju iza barijere
da puste svoje propete ate u arenu; ratnici tvrda lica, naoružani kopljima,
praćeni gomilom kerova, progone divlje zveri; pelivani i glumci izvode svoje
veštine na pozornici pod vedrim nebom; mišićavi atleta drži u ruci dugačku
motku po kojoj se, vešto poput majmuna, pentra jedan akrobata; gladijator
naoružan sekirom ustremljuje se na ukrotitelja sa medveđom glavom.
Knjiga Konstantina Porfirogenita, koja govori o
Ceremonijama na vizantijskom dvoru, daje nam, u poglavlju pod naslovom Gotske
igre, smisao ovog poslednjeg prikazanja: "Zabave zvane Ludus gothicus
održavaju se, po Volji Njegove Carske Milosti, svakog osmog dana posle praznika
roždenija i tom se prilikom zvanice Nj. C. Milosti prerušavaju u Gote,
stavljajući na sebe obrazine i glave raznih surovih životinja."
Toliko o prošlosti.
Pivara
Sad Kijevsko-sofijski sabor pod svojim visokim svodovima
zaklanja deo pivare Spartak, sušaru i stovarište. Ogromne
dvadesetotonske cisterne, stavljene na nogare od greda, raspoređene su duž
zidina, a teške gvozdene bačve raštrkane su svuda između stubova, do same
apside. Sušara je na dva sprata, sa drvenim rešetkama od visine prozora do
arkada. (Stalna temperatura od 11° Celzijusa izvanredno je pogodna za klijanje
korisnih bakterija koje daju pivu specifičnu aromu.) Kroz jedan od bočnih
prozora koji je skinut, prolaze aluminijumske cevi, povijene kao sulundari, i
vezuju sušaru sa flotacijom koja se nalazi u velikoj prizemnoj baraci na nekih
sto metara od crkve. Skele i merdevine spajaju rešetke, cevi i cisterne, a
nakisli miris hmelja i slâda unosi među drevne zidine miris beskrajnih stepa
posle kiše. Freske i oltar prekriveni su (na osnovu jednog skorašnjeg dekreta)
dugim jutanim kulisama koje su spuštene niz zidove poput sivih barjaka. Na
mestu gde je nekada stajala (tačnije rečeno gde i sada stoji, pod sivom
koprenom) Prečista, "začuđena iznenadnom pojavom Arhangela", sada je
okačen portret Oca Naroda u teškom pozlaćenom okviru: rad akademskog slikara
Sokolova, zaslužnog umetnika. Kroz snežnu vejavicu probija se starica iz gomile
i pokušava da poljubi ruku Blaženog, da je poljubi onako mužički, narodski. Ovaj se
smeši starici i stavlja joj ruku na rame, očinski. Vojnici, radnici i deca
gledaju taj prizor zadivljenim pogledima. Ispod portreta, na istom zidu, gde se
između jute nazire mutna svetlost dvaju prozora – zidne novine i grafikoni.
Čeljustnikov, onako mamuran i ošamućen mirisom hmelja, posmatra grafikon
proizvodnje, kao da posmatra, u groznici, sopstvenu temperaturnu listu.
Ponovna restauracija
I. V. Braginski, "učesnik revolucije, seljački sin,
boljševik", glavni inženjer pogona, skida kačket, češe se po glavi, okreće
hartiju u ruci i čita je valjda već po treći put, bez reči. Čeljustnikov za to
vreme razgleda unutrašnjost crkve, diže glavu prema visokim svodovima, zaviruje
iza skela, odmerava u sebi težinu kazana i cisterni, kalkuliše mrdajući suvim
usnama. Ovi ga visoki islikani svodovi podsećaju na malu drvenu crkvu u
njegovom rodnom selu kada je, nekad davno, sa svojim roditeljima odlazio na
bogosluženja i slušao mrmljanje popova i pevanje pastve: uspomena daleka i
nestvarna, koja je bila zamrla u njemu, novom čoveku s novim pogledima na
život. O onom što se dalje zbilo toga dana u Sofijskom saboru, imamo
svedočanstvo samog Čeljustnikova: "Ivan Vasiljevič, učesnik revolucije,
seljački sin, boljševik, utrošio nam je dva sata dragocenog vremena na uzaludno
naklapanje i ubeđivanje. Smatrajući da je ispunjenje mesečne norme u
proizvodnji piva važnije od crkvenih prikazanja, zgužvao je naredbu Narkoma i
bacio mi je u lice. Uprkos saznanju da vreme neumitno prolazi, ja sam pokušao
da ga urazumim i da mu objasnim da je u opštem interesu da se crkva osposobi za
bogosluženje. Najzad sam ga, nemoćan pred njegovom tvrdoglavošću, odveo u
kancelariju i u četiri oka mu poverio tajnu, ne pominjući ime zvanice. Ni taj
argument nije mu bio dovoljan, kao ni nekoliko telefonskih razgovora koje sam
sa poljskog telefona u njegovoj kancelariji obavio sa rukovodećim ljudima.
Najzad sam morao da potegnem poslednji argument: uperio sam u njega svoj nagan.
(...) Sto dvadeset zatvorenika dovedenih iz obližnjeg oblasnog logora pod mojim
su ličnim rukovodstvom izvršili ponovnu restauraciju crkve tokom nepuna četiri
sata. Jedan smo deo sušare prislonili uz zid i zakamuflirali jutanim
pokrivačima i šatorskim krilom koje smo prebacili preko skela kao da je u
pitanju stvarna restauracija istočnog zida. Bačve i cisterne izneli smo i
otkotrljali na balvanima (samo ljudskom snagom i bez ikakve tehnike) u dvorište
barake gde se nalazila flotacija... U petnaest do četiri seo sam u kola i tačno
u zakazano vreme bio sam u foajeu pozorišta, gde me već čekao Avram
Romanič."
Brada i kamilavka
Navodimo i dalje svedočanstvo Čeljustnikova: "Drug
Pjasnikov mu je (to jest Avramu Romaniču) bio sve objasnio i čak mu je, kako mi
je kasnije rekao, podneo na potpis izjavu kojom se ovaj obavezuje da će ćutati
o svemu kao o državnoj tajni. To je očigledno delovalo: ruke Avrama Romaniča
drhtale su dok mi je nameštao bradu. Mantiju sa ljubičastim pojasom i kamilavku
pozajmili smo na revers iz fundusa pozorišta, a u pismu upravi naveli smo da su
nam te stvari potrebne za članove agitbrigade koja se sprema da daje po selima
i radnim kolektivima predstave antireligiozne sadržine. Avram Romanič se,
dakle, nije više raspitivao i sav se bio predao poslu; čak su mu uskoro i ruke
prestale da drhte. Nema šta, bio je to čovek svoga posla! Ne samo što je
napravio od mene pravog pravcatog protojereja, nego mi je čak, po sopstvenoj
inicijativi, stavio i lažan trbuh. "Kad ste videli", rekao je,
"kad ste videli, građanine Čeljustnikov, mršavog protu?" s čime sam
se ja složio. I bez obzira na sve što se kasnije dogodilo s njim (o čemu ovde
nemam nameru da govorim), tvrdim da je Avram Romanič zaslužan za celu stvar
skoro u istoj onolikoj meri koliko i ja sâm: dao mi je nekoliko dragocenih
saveta koji su mi, bez obzira na činjenicu što sam već imao izvesno scensko
iskustvo, bili od ogromnog značaja. "Građanine Čeljustnikov", rekao
mi je već sasvim zaboravivši na strah i ponesen svojim poslom, "nemojte ni
na trenutak da smetnete s uma: brada, pogotovu ovakva brada, ne nosi se glavom,
nego bistom, poprsjem. Stoga morate, sada odmah, za ovo kratko vreme, da
uskladite pokret glave i tela." Čak mi je dao i nekoliko vrlo korisnih
saveta što se tiče samog bogosluženja i pojanja – nauk koji je, bez sumnje,
stekao u pozorištu. (A možda i u sinagogi, đavo bi ga znao.) "Kad vam
ponestane reči, građanine Čeljustnikov, mrmljajte u basu. Mrmljajte što više,
kao da se ljutite na pastvu. I prevrćite očima kao da proklinjete Boga kome
služite makar i privremeno. A što se tiče pojanja..." –
"Nemamo sad za to vremena", rekao sam mu. "Pojaćemo kasnije,
Avrame Romaniču!"
Čizme malinove boje
Čeljustnikov se zadržao u šminkernici nešto više od
jednog sata; relativno kratko vreme kad se ima u vidu transformacija koju je
doživeo. A. T. Kašalov, koga su svi zvali prosto Aljoša, šofer Rajkoma, onaj
isti koji ga je dovezao, poljubio mu je ruku pri ulasku u kola. "To je
bila neka vrsta generalne probe", beleži Čeljustnikov, "i ona me
sasvim oslobodila treme koju sam osetio u trenutku kada sam ostao bez nadzora i
saveta Avrama Romaniča. U prvi mah sam pomislio da se Aljoša
šali, ali sam se uskoro uverio da ljudskom lakoverju nema granica: da sam se
bio pojavio sa carskom krunom na glavi, on bi, nema sumnje, pao ničice u sneg i
blato. Biće potrebno još mnogo vremena i truda", dodaje Čeljustnikov, ne
bez gorčine i samoljublja, "da se iz mužičke ruske duše iskorene tragovi
mračne prošlosti i vekovne zaostalosti."
(Kažimo odmah: Aleksej Timofejič nikad nije tokom
svoje duge istrage priznao, ni pod najtežim mukama, da je toga dana bio
namagarčen. Na suočenju sa Čeljustnikovim u islednikovoj kancelariji, nepun
mesec dana posle tog događaja, on je tvrdoglavo ostao pri svojoj tvrdnji da je
zapravo hteo samo da se pošali sa građaninom Čeljustnikovim. Uprkos telesnoj
iscrpljenosti i slomljenim rebrima, on je sa priličnom uverljivošću branio svoj
stav: kako je mogao da veruje da u kola sêda protojerej, kada je u
pozorište dovezao građanina Čeljustnikova? Na pitanje: da li je tačno da je
onoga dana – 21. novembra 1934 – tobožnjem sveštenom licu, to jest drugu
Čeljustnikovu, postavio pitanje "A šta sa građaninom Čeljustnikovim, treba
li da ga čekamo?" Aljoša je odgovorio odrečno. Na pitanje: da li je tačno
da je tobožnjem sveštenom licu, to jest drugu Čeljustnikovu, rekao: "Uskoro
će u Kijevu biti lakše sresti irvasa nego sveštenika", odgovorio je takođe
odrečno. Na pitanje: da li je tačno da ga je tobožnje svešteno lice, to jest
drug Čeljustnikov, pitao izmenjenim glasom: "A šta će vama, sinko,
sveštenici?" a da je on, A. T. Kašalov, odgovorio: "Za dušu
pomolitsja grešnuju", optuženi je odgovorio takođe odrečno.)
U pet i trideset crna se limuzina zaustavila kraj
neosvetljenog crkvenog ulaza i protojerej-Čeljustnikov zadignu skute mantije i
na trenutak blesnuše njegove sjajne čizme malinove boje. "Da li sad
shvataš, durák", reče Čeljustnikov Aljoši koji je buljio
zabezeknuto čas u njegovu bradu, čas u njegove čizme, "da li sad
shvataš?"
Kadionica
"Bogosluženje je počelo nekoliko minuta
pre sedam", beleži Čeljustnikov koji nam, uostalom, daje i detaljan tok
celog ceremonijala. (No izvesna stvaralačka potreba da se živom dokumentu
dodaju možda nepotrebne boje, zvuci i mirisi, to dekadentno sveto trojstvo
modernih, ne dozvoljavaju mi da ne zamislim i ono čega u Čeljustnikovom tekstu
nema: treperenje i pucketanje sveća u srebrnim čiracima donesenim iz riznice
kijevskog muzeja – i tu se dokument ponovo upliće u našu zamišljenu sliku;
odsjaj plamena na avetinjskim licima svetaca, u lučnoj sferi apside, na
naborima dugog hitona Device-Matrone u mozaiku i na ljubičastom ogrtaču na
kojem se ističu tri bela krsta; sjaj čađi i pozlate na oreolima i okvirima
ikona, na crkvenim sasudama, putiru, kruni i kadionici, zanjihanoj u polumraku
uz ciliktanje svojih lanaca, dok se miris tamjana, duša četinarâ, meša sa
nakislim mirisom hmelja i slâda.) "Čim je uleteo drug Rilski",
nastavlja Čeljustnikov, "i počeo da se krsti, uzeo sam kadionicu i počeo
njome da mašem iznad glava naše pastve. Pretvarao sam se da ne primećujem
ulazak novih vernika, mada sam, kroz dim tamjana, jasno razabro u polumraku
ćelu druga M. i čekinjastu kosu građanina Erioa. Tiho, na prstima, došli su do
sredine crkve i tu su zastali. Trema koju sam osetio u času kada su ušli, namah
me je napustila i, jednako mašući kadionicom, krenuh prema njima mrmljajući.
Građanin Erio je imao ruke prekrštene ali ne kao za molitvu, nego je držao
jednu pesnicu u drugoj, u visini prepona, čvrsto stiskajući svoju baskijsku
kapu. Kada sam ih pokadio, produžih još nekoliko koraka, zatim se osvrnuh:
građanin Erio je gledao u plafon, zatim se nagnu prema svom prevodiocu, a ovaj
prema drugu Pjasnikovu. Onda sam zamahnuo kadionicom prema Nastasji Fedotjevnoj
koja kleknu i pognu glavu ubrađenu crnom maramom. Ne okrećući se, baci na mene
jedan brz pogled pun ohrabrenja koji rasprši u meni i poslednje tragove treme.
(Od njenog jutrošnjeg straha nije bilo ostalo ni senke na njenom licu.) Pored
Nastasje Fedotjevne klečala je, ruku prekrštenih na molitvu, takođe zabrađena
crnom maramom, Željma Čavčavadze, stari partijski radnik, supruga druga
Pjasnikova, kao i njihova osamnaestogodišnja kći Hava, komsomolka. Osim jedne
starice, čije lice nisam poznavao i čije prisustvo nisam mogao sebi da
objasnim, sva su mi lica bila manje-više poznata: pored drugarice Alje, koja
nam je jutros uslužila čaj u kancelariji druga Pjasnikova, tu su se nalazile
još i urednice iz naše redakcije i sekretarice Rajkoma, dok jedan deo ženskih
lica, ona koja nisam poznavao, behu bez sumnje žene drugova iz čeke *. Moram priznati:
svi su bez izuzetka igrali svoju ulogu disciplinovano i predano. Pored
pomenutih, evo i imena ostalih drugova, jer smatram, kao što rekoh, njihov udeo
u ovoj stvari ništa manje značajnim od mog sopstvenog udela. (Sledi četrdeset
imena, ponegde propraćenih napomenom: "sa ženom".) Zajedno sa
dvanaest radnika iz kultbrigade i njihova dva čuvara to čini, sve u svemu,
nekih šezdeset vernika." Posle nabrajanja imena, Čeljustnikov
završava: "Drug Erio sa svojom pratnjom zadržao se u crkvi svega pet
minuta, mada mi se učinilo da je bio ostao i čitavih petnaest."
Objašnjenje cirkusa
Bogosluženje je još uveliko trajalo u svom okamenjenom
ritualu kao sa neke freske – gde vernici u zanosu molitve obaraju pogled čas ka
zemlji koja je majka pakla, čas ka nebu, ložnici raja – kada je Erio sa svojom
pratnjom izašao lagano, na prstima, i krenuo da razgleda čuvene freske,
islikane uz kružna stepeništa. Istoričarka umetnosti Lidija Krupenik, koja je
bila angažovana za tu priliku, objasnila je na besprekornom francuskom jeziku
(na čemu joj je iskreno čestitao drug Erio) prisustvo profanih scena u hramu
božjem – zagonetku koja nije mogla izbeći pažnji radoznalog gosta. "Iako
su kružna stepeništa dosta udaljena od samog svetilišta, o čemu se drug Erio mogao
i sam uveriti, ona su ipak integralni deo hrama i na taj način, kako se nama
čini, prisustvo cirkuskih scena u hramu Božjem moglo je izazvati čuđenje i
sablazan sveštenika. Mais ce sont là des scrupules
tout modernes, nastavlja Lidija Krupenik, aussi êtrangers
aux Byzantins du onzième siècle qu'aux imagiers et aux huchiers
de vos cathêdrales gothiques. Kao što pobožnost vaših predaka nije
bila nimalo povređena nepristojnim pa često i skarednim scenama kojima behu
oblikovane vodorige i mizerikordi, tako ni uvođenje svetovnog slikarstva u
crkve nije imalo u očima naših pobožnih predaka ničeg sablažnjivog. Poznato
je" – nastavlja Lidija Krupenik, dok drug Erio maše glavom zagledan u
freske, posebno zainteresovan za muzičke instrumente predstavljene na njima –
"poznato je da su u Konstantinopolju, za vreme vladavine
vladara-ikonoklasta, likovi Hrista i svetaca bili zamenjeni svojevrsnim
satanskim scenama: konjskim trkama i krvavim prizorima lova na divljač i na
ljude." (Drug Erio maše glavom i prevrće u rukama svoju beretku, kao kakav
đak.) "Ne treba da zaboravimo pri ovom poređenju", produžuje Lidija
Krupenik svojim ljupkim glasom koji kao da prikriva izvesnu ljutnju, "ni
druge spomenike kulture na Zapadu, sa sličnim motivima, kao na primer tavanicu
kapele Palatina u Palermu koja sadrži iste profane motive kao i Sveta Sofija
kijevska: borbu atleta i robove koji sviraju u flaute i svirale. I ne treba,
najzad, smetnuti s uma ni činjenicu da je Sveta Sofija kijevska bila, tout
comme les chapelles de vos rois normands, palatinska crkva, i da su dakle
kružna stepeništa vodila u apartmane prinčeva; na taj način, profane teme tu
bejahu sasvim na svome mestu, n'est-ce pas?"
Drug Erio, kome zebu noge *,
razgleda freske, bez reči, utonuo u razmišljanje.
Mehanički lavovi
Sutradan, još pod svežim utiscima sa putovanja, sedeći u
toplom kupeu spavaćih kola na liniji Kijev–Riga–Kenigsberg, grozničav i uvijen
u ćebad, Eduar Erio zapisuje u beležnicu prve svoje utiske. Jedna činjenica
(jedna od onih koje se odnose na našu priču) remeti čistotu njegovih utisaka:
prisustvo prosjaka pred Sofijskim saborom. On to svoje čuđenje formuliše ovako:
"Ti prosjaci pred crkvom, mahom kljasti i stari, a katkad i vrlo mladi i
naizgled zdravi, koji se sjatiše oko nas po našem izlasku iz velelepne Svete
Sofije, bez sumnje su ono žilavo pleme ruskih bosjaka i jurodivih (íourodivy)
koji činjahu bizarnu faunu stare Rusije." (Zatim slede primedbe o zadacima
koji predstoje novoj, mladoj državi.)
Taj isti podatak o prosjacima (i samo ga zato i beležimo)
nalazimo i kod Čeljustnikova: "Pri izlasku iz crkve pohapsili smo grupu
parazita koji su se kao nekim čudom bili tu sjatili, valjda privučeni mirisom
tamjana."
Prelistavši svoj notes (iz kojeg pokuljaše lica, predeli
i razgovori, čitav jedan svet, tako sličan i tako različit od onog od pre
dvanaest godina kada je prvi put doputovao u Rusiju), Erio pokuša da sažme sve
te utiske, da ih svede na bitno. I, sa njemu svojstvenim pragmatizmom i duhom,
on se doseti da svoja nova zapažanja sažme (zasad) na najjednostavniji i
najefikasniji način: ponoviće posvetu svoje knjige od pre dvanaest godina,
ponoviće je kao znak istrajnosti svojih ubeđenja i time zapušiti usta
zlobnicima. Ponoviće je in extenso, onako kako ju je napisao tada,
novembra 1922, i taj će predgovor-posvetu uputiti istoj osobi: Eliju-Žozefu
Boa, glavnom uredniku Petit Parisiena. Onda, da proveri ispravnost svoje
odluke, izvadi iz nesesera primerak svoje knjige uvezane u kožu, jedan od onih
dvadeset primeraka od kojih mu je ostao samo još ovaj (Il a été tiré de cet
ouvrage 20 exemplaires sur Alfa réservés à Monsieur Edouard Herriot)
i prelete pogledom posvetu (koju dajemo ovde u prevodu, čime bez sumnje gubimo
mnogo od autentičnosti i stila originala): "Dragi prijatelju, kada sam
krenuo u Rusiju, ne samo što bejah obasut pogrdama naših najviđenijih psovača
nego su mi proricali još i najgore nesreće. Najdobronamerniji su me smatrali
slikom i prilikom onog bednog fratra koji je usred srednjeg veka krenuo iz
Liona da pokrštava tatarskog kana. To bejaše doba kad su moskovski prinčevi, da
bi plašili svoje posetioce, prikrivali pod svojim prestolima mehaničke lavove
čija dužnost bejaše da zareže u pravi čas i na pravom mestu tokom razgovora. A
vi ste, dragi prijatelju, bili spremni da shvatite moje namere i da poverujete
u moju nepristrasnost. – Vraćam se s jednog putovanja koje je proteklo sa
smešnom lakoćom. Bejah svuda primljen dobre volje. Nisu napujdali mehaničke
lavove da reže na mene; mogao sam da posmatram u miru i slobodno. Redigovao sam
svoje beleške ne vodeći računa o tome da li ću se nekom svideti ili ne. I ja
vam ih posvećujem u znak pažnje: primite ih. Vaš odani E. Erio."
Zadovoljan svojom odlukom, odloži knjigu i zagleda se
ponovo u ono što je nazvao melanholijom ruskog pejzaža.
(Konsekvence Erioovog drugog putovanja u Rusiju od
istorijskog su značaja i kao takve izvan interesa naše priče.)
Post festum
A. L. Čeljustnikov uhapšen je u Moskvi, septembra hiljadu
devetsto trideset i osme, četiri godine posle ubistva Kirova (a u vezi s tim) i
nepune četiri godine posle događaja sa Erioom. Sedeo je na predstavi u
bioskopu, kada mu je prišla razvodnica i šapnula mu na uvo da ga traže hitnim
poslom. Čeljustnikov ustade, pritegnu opasač sa revolverom i
izađe u hodnik. "Druže Čeljustnikov", reče mu nepoznati "trebaju
vas hitno u Rajkom. – Kola čekaju." Čeljustnikov opsova u sebi i, po svoj
prilici, pomisli da je u pitanju ponovo neka velika komedija poput one koju su
priredili pre četiri godine i zbog čega je dobio orden i unapređenje. Seo je u
kola ne sluteći ništa. Usput su ga razoružali, stavili mu lisice i odvezli u
Lubjanku. Tukli su ga i morili tokom tri meseca, ali nije hteo da potpiše
zapisnik da je podrivao sovjetsku vlast, da je učestvovao u zaveri protiv
Kirova i da se u Španiji pridružio trockistima. Ostavili su ga u samici još
deset dana da razmisli: ili će potpisati priznanje ili će mu žena biti uhapšena
a jednogodišnja kći odvedena u dom za nahočad. Čeljustnikov se najzad prelomi i
potpisa zapisnik u kojem je potvrdio sve navode optužnice, među ostalima i da
je bio saučesnik zavereničke grupe na čijem je čelu stajao Avram Romanič Šram.
Dobio je deset godina. U logoru je sreo svog starog poznanika, enkavedeovca, s
kojim se nekada zajedno borio u Španiji. Postao je doušnik. Rehabilitovan je
1958. Oženjen, troje dece. Godine 1963. posetio je sa grupom turista Bordo,
Lion i Pariz. U Lionu je razgledao spomen-biblioteku slavnog gradonačelnika i
upisao se u knjigu utisaka: "Divimo se delu Eduara Erioa." Potpis:
"A. L. Čeljustnikov".