Danilo Kiš: Ljubav i literatura.
[Prevela Mirjana Miočinović]. – [u:] Život, literatura.
– Sabrana dela Danila Kiša
[knj. 14]. Objavljeno o
60. godišnjici piščevog rođenja. – Beograd:
Beogradski izdavačko-grafički zavod,
1995. – str. 107-110.
LJUBAV
I LITERATURA
Jedna je dama nedavno objavila u
Francuskoj knjigu kojom je htela da dokaže, i dokazuje možda, da je majčinska
ljubav rođena sa enciklopedistima, pre svega zahvaljujući nekim Rusoovim
spisima, i da su majke sve do tada predavale svoju decu dadiljama ne hajući
mnogo za njihovu sudbinu. A onda su jednog dana počele da čitaju Rusoa i u
njima se rodila (ili probudila) majčinska ljubav. Recimo da je tako. Ipak
postavljam sebi pitanje, kao što sam ga sebi postavio u ono vreme kad sam čitao
panegirike upućene knjizi te dame: šta je s majkama koje nisu čitale Rusoa? Ni
u njegovo vreme, a ni danas. Nemam nameru da ovde govorim o majčinskoj ljubavi,
hteo bih samo da se usprotivim redukcionizmu. To da su Francuskinje, u prvom
redu one potekle iz viših društvenih slojeva – dakle Francuskinje koje su
čitale Rusoa ili čule za njega – osetile znake majčinske ljubavi tek pošto su
ga pročitale, sasvim je mogućno, mada nije verovatno zbog uopštenog karaktera
ove tvrdnje. Isti je oprez nužan i kad se postavi pitanje: može li se sve
pisati o erotici? Ovo bi se pitanje moglo učiniti pomalo egocentričnim i
redukcionističkim, da ovde nije u pitanju – a svakako jeste – težnja za
konciznošću. U stvari, ovo i ovakvo pitanje ne pokazuje da li se postavljeni
problem tiče Kanade, Njujorka ili Evrope. Jer na ovako formulisano pitanje, bez
determinanti, odgovor je lak: da, može se. Bar u Americi i Evropi danas. Od
Markiza de Sada do Milera, Bukovskog, Bataja, Filipa Rota itd., itd., reklo se
sve što se može reći o temi erotike, dakle reklo se sve u odnosu na stare
zabrane. Dopustite mi da ovim povodom dodam još jednu pomalo jeretičnu misao:
sa svoje strane mislim da, sa strogo književnog stanovišta, dakle izvan bilo
kakvih moralizatorskih uverenja, to nije dobro. Na pitanje jednog američkog
novinara – da li na političkom planu pribegavam autocenzuri u svojim knjigama –
odgovorio sam potvrdno; i na veliko čuđenje novinara, dodao sam da je
autocenzura, sa čisto književnog stanovišta, konkretno u mom slučaju,
dobrodošla. (Mislim ovde, naravno, na fikciju a ne na diskurzivni jezik.) Hteo
sam time da kažem sledeće: zahvaljujući autocenzuri, ovom prilikom političkoj, pisac
ostaje u okvirima literature, koja je, s tim ćemo se složiti, entitet po
sebi i za sebe, an sich, i kao takva, dovoljna samoj sebi. Ako želite
primere, navešću vam Babeljevu Crvenu konjicu, Majstora i Margaritu
Bulgakova i Piljnjakovu pripovetku "Roman neugašenog meseca".
Velika vrednost ovih dela leži u
tome što su napisana pod kontrolom stroge autocenzure. I bez obzira na
činjenicu da su uprkos tome zvanični cenzori uspeli da se probiju kroz maglu
piščeve autocenzure, i bez obzira na tragične posledice po autore, nesporno je
da je u ovim krajnje političkim tekstovima, politički diskurs stavljen u drugi
i treći plan, dok je literatura u prvom. O tome da je politika prisutna negde u
njima na imanentan način, svedoče posledice toga u životima autora (sva su
trojica, svaki na svoj način, bili žrtve represije), a da je literatura bila u
prvom planu očigledno je, jer su ta tri teksta remek-dela. Mislim da, mutatis
mutandis, to jednako važi i za erotiku. Kako bi rekao Bart (citiram ga po
sećanju), otvori na odeći erotičniji su od nagog tela. Ili kao što kaže jedna
profesionalka francuske mode: ja oblačim žene da ih bolje svlačim. Time, tom
"odećom", tim razrezima na suknji, postiže se individualnost, što će
reći literarnost, i oneobičavanje, da ostanemo pri kategorijama ruskih
formalista. Jednom rečju, erotika skriva u sebi opasnost ponavljanja i
redukcionizma. Onaj ko čita Sada iz erotskih motiva – što gotovo svi činimo –
zadovoljiće se – oprostite mi na izrazu – već na prvim stranicama. Posle toga
dolaze samo poze i tehnike kako bi se postigli novi nadražaji. Ali u čitaocu je
zastao erotski pokretač.
Kao zaključak: prvo, ono što je,
na planu erotskog izraza u literaturi, mogućno u Americi i Evropi, nije,
naravno, u Kini i Sovjetskom Savezu (da ne idemo dalje u iscrtavanju karte
književnih granica). Drugo: erotika u književnosti nosi u sebi istu opasnost
kao svaka književna monomanija (politička, ideološka, rasna itd.). I treće:
erotika (ukoliko nije izazov zabranama) samo je jedan od elemenata dela, u
prvom redu romana; erotika, kao i ljubav, može zauzimati u delu isto mesto kao
i u životu (značajno mesto), ali delo, a pogotovu roman, ne može se svesti samo
na tu dimenziju, bez opasnosti da bude osiromašeno, ma kakvi bili uzleti u toj
oblasti. Kao što i čovek nije samo homo eroticus, tako se ni literatura,
roman, ne mogu svoditi na taj jedini elemenat, ne mogu govoriti samo o tom delu
tela koji su stari anatomičari definisali kao krug čiji obim ne ide dalje od
pupka i kolena i kojem su dali ime nox microcosmica. Erotika je samo
jedan od krugova u shemi anatomije. Literatura je skup svih fenomena života,
kao svet i kao čovek. Mikrokozam i makrokozam u njoj samoj. I roman je (kad
kažem roman, mislim na literaturu, kao što je Pasternak govorio: kad kažem
poezija, kažem literatura), roman je dakle romaneskna kompozicija u kojoj su
sve forme i svi žanrovi izmešani i isprepleteni. Kao i u životu. Kad bismo
tražili idealan primer jednog takvog književnog dela, trebalo bi se vratiti
počecima romana. Rableu. Raznolike serije kod Rablea mogu se svesti na sledeće osnovne
grupe (nabraja Bahtin): 1. serija ljudskog tela u njegovoj anatomskoj i
fiziološkoj dimenziji; 2. serija ljudske odeće; 3. serija hrane; 4. serija pića
i opijanja; 5. seksualna serija (sparivanje); 6. serija smrti; 7. serija
izmeta.
Ovde seksualna serija, kao jedna
od manifestacija ljubavi, nije slučajno postavljena pored serije smrti. Tako se
naš predmet širi do krajnjih granica: mikrokozam i makrokozam se spajaju.
Najzad smo u domenu duha, što će reći literature.
[Pročitano
na međunarodnom skupu pisaca održanom u Kvebeku od 15. do 19. aprila 1983]