BIBLIOGRAFIJA DANILA KIŠA

 

____ sekundarna literatura:::

 

 

 

Бранислава Стојановић: Exegi monumentum: Двадесет година од смрти Данила Киша (1935-1989). – Филолошки преглед (Београд), год. XXXVI, 2009, бр. 3, стр. 169-172. <pdf>

 

 

 

Dvadeset godina od smrti Danila Kiša (1935-1989)

 

EXEGI MONUMENTUM

 

Po nekom neutvrđenom pravilu, snaga uspeha i popularnosti jednog pisca meri se tiražima, brojem prevoda i recenzija, raznim priznanjima i nagradama. Neki dostignu popularnost za života pa posle budu zaboravljeni, još su bolji oni koje istorija književnosti naknadno uključuje u svoje registre i time im privremeno daje kultni status. Slučaj Danila Kiša nije ni jedno ni drugo od tih krajnosti. On je i onda i sada kod nas podjednako hvaljen i osporavan, a u svetu je poslednjih godina – ne toliko hvaljen, koliko pažljivo čitan. I ta suštinska razlika između lokalne i globalne recepcije u principu postoji samo onda kad su još žive teme kojima se autor bavio. Nekim strancima su te teme nove, drugima potpuno strane, a ima i onih kojima su dobro poznate. Ali sukcesivno objavljivanje Kišovih knjiga u različitim delovima sveta potvrđuje da one imaju onu univerzalnost kojoj je težio.

Posle autorove smrti, interesovanje za delo Danila Kiša u svetu zapravo nije ni opadalo ni raslo, nego je opstajalo u istom intenzitetu. Umerenim tempom svake godine pojavljuje se po nekoliko novih izdanja, u proseku 5-6 godišnje. A ako bi se tu uračunala i ponovljena izdanja kod istog izdavača i u istoj ediciji, taj bi broj bio i veći. Kako to ipak nije pisac bestselera, niti klasik neke velike književnosti, suma Kišove bibliografije na stranim jezicima danas izgleda impozantno, naročito u odnosu na relativno skroman broj objavljenih dela (svega deset knjiga, plus pet iz ostavštine, koje sadrže niz rasutih i posthumno objavljenih tekstova). Još za života autora objavljeno je na desetine njegovih knjiga na stranim jezicima: do kraja 1989. godine 70 izdanja, a za poslednjih dvadeset godina pojavilo se preko sto knjiga. Ukupno 185 izdanja na tridesetak jezika, stotine izdavača, prevodilaca i recenzenata, hiljade novih čitalaca... Ako se tome doda još nekoliko stotina bibliografskih jedinica iz periodike, nekoliko tematskih brojeva i na desetine antologija u kojima je zastupljen makar jednim tekstom, dolazi se do sume od oko 700 prevoda na 35 jezika. I to verovatno nije sve, pošto je i danas teško doći do pouzdanih podataka, uprkos sve razvijenijem sistemu elektronske katalogizacije u svetu, koja je dostupna preko interneta.

Najzastupljenije su Kišove dve poslednje zbirke pripovedaka: Grobnica za Borisa Davidoviča objavljena je na 26 jezika (mada samih prevoda ima mnogo više), a Enciklopedija mrtvih na 24. Slede zatim delovi porodične trilogije: Bašta, pepeo i Rani jadi mogu se čitati na 20 različitih jezika, a druge knjige, one malo teže za čitanje i prevođenje, tek na desetak: poslednji deo trilogije Peščanik za sada na 13 (uskoro na još dva), rani roman Mansarda na 8 jezika, kao i posthumno objavljena zbirka Lauta i ožiljci. Drame, pesme, eseji i intervjui takođe su prevođeni, ali su retka integralna izdanja. Sakupljene drame (pod naslovom Mehanički lavovi) ili pesme – postoje samo na francuskom i nemačkom, mada se pojedini tekstovi mogu naći na mnogim drugim jezicima po časopisima, pa i antologijama. Neka obimom manja dela pojavila su se u periodici, kao što je Mansarda na ukrajinskom ili Rani jadi na bugarskom, a drama Noć i magla na poljskom stoji kao tematski dodatak uz prvi deo trilogije. Kao celina, Porodični cirkus je u Francuskoj objavljen i pre nego kod nas, potom i u Holandiji, Poljskoj i Španiji. Inače se često u jednom tomu mogu naći dve ili tri Kišove knjige, uglavnom pripovetke ili delovi porodične trilogije, i ne uvek u skladu sa piščevim intencijama, ali često sa nekim zgodno pronađenim zajedničkim naslovom, preuzetim iz drugih autorovih tekstova. Tako se Enciklopedija mrtvih, iako prethodno objavljena u celini na poljskom, pojavila zajedno sa delovima Skladišta kao "Magično mesto" (prema Kišovom naslovu Magical place), a na ukrajinskom su nedavno pod naslovom "Knjiga ljubavi i smrti" objedinjena tri ciklusa iz poslednje pripovedačke faze, s podnaslovom "troknjižje". Ove godine, tačnije pre mesec dana, u Japanu se Bašta, pepeo našla u istim koricama sa Nevidljivim gradovima Itala Kalvina (čitava edicija je prema obimu Apdajkovih Parova koji su objavljeni zasebno, a Kiš je tu još imao sreće, pošto je Elijade štampan uz Moraviju, a Četvin uz Fuentesa). Da, neki izdavači ne vole tanke knjižice, tako je bilo i sa Kišovim prvencima: Mansarda i Psalam 44 samo su tada objavljeni zajedno, ubrzo se isto pojavilo i na mađarskom, da bi to ostao i jedini prevod ovog potonjeg romana. Kiš je kasnije insistirao da se ta knjiga ne prevodi i to piščevo zaveštanje objašnjava apsolutno odsustvo prevoda ovog romana, pošto se danas i u originalu Psalam 44 objavljuje samo u okviru sabranih dela.

Homo poeticus na svim jezicima ima različit sadržaj, sasvim drugačiji od onog koji je autor 1983. godine sastavio od prethodno objavljenih eseja i intervjua (Po-etika; Po-etika, knjiga druga). Izdanje na engleskom (u redakciji Suzan Zontag) sadrži i neke fragmente Časa anatomije, a poslednjih godina takve kompilacije dobijaju i varijante naslova: na poljskom Homo poeticus, uprkos svemu (prema originalnom francuskom naslovu teksta), na makedonskom Post homo poeticus (priredio Aleksandar Jerkov). Razlog tome je i što je posle autorove smrti mnoštvo eseja i intervjua prikupljeno i objavljeno u narednim knjigama, tako da su priređivači, urednici i prevodioci imali pred sobom širok spektar Kišovih autopoetičkih tekstova. Uostalom, dva takva izdanja pojavila su se i kod nas. A knjiga intervjua Gorki talog iskustva pod tim nazivom objavljena je samo na francuskom, dok je za poljski izbor preuzet naslov Život, literatura. Različite knjige Kišovih eseja i/li intervjua danas postoje na ukupno sedam jezika, dok je Čas anatomije integralno objavljen samo na francuskom, nemačkom i mađarskom.

Posebno je zanimljiva ta mapa sveta po prevodima Kišovih knjiga. Najviše ih je na francuskom: 12 knjiga (sve, osim jedne, u prevodu Paskal Delpeš), od kojih je veći deo objavio pariski Fajar (Fayard). Na nemačkom postoji već 11 knjiga u čak 19 izdanja (poslednjih godina izdavač je minhenski Hanzer), na kojima je radilo više prevodilaca – Ilma Rakuza, Katarina Volf-Grishaber, Peter Urban i dr. Prevodi Janoša Borbelja su u nekim srećnim godinama prošlog veka izlazili istovremeno u Budimpešti i Novom Sadu, ali kasnije je Enciklopedija mrtvih čekala petnaestak godina, da bi na kraju bila objavljena istovremeno u Bratislavi i Budimpešti. Na mađarskom danas postoji ukupno 10 Kišovih knjiga u 14 uglavnom starih izdanja, a jedino je Peščanik nedavno preštampan, uoči premijere istoimenog filma Sabolča Tolnaija (mada bi to pre bilo povod za objavljivanje kompletne porodične trilogije). Devet Kišovih knjiga objavljeno je na poljskom (uglavnom u prevodu Danute Ćirlić-Strašinjske), na engleskom i španskom za sada samo sedam knjiga, ali postoje mnogobrojna izdanja, pošto distribucija obuhvata barem dva kontinenta. U Španiji je danas posebno aktivan izdavač iz Barselone (El Acantilado), koji objavljuje nove prevode Nevenke Vasiljević, a neke zbirke pojavile su se i na regionalnim jezicima: Enciklopedija mrtvih na baskijskom, Grobnica za Borisa Davidoviča u prevodu Simone Škrabec na katalonski, a bilo je najava da će se ista zbirka pojaviti i na galicijskom. Na portugalskom su objavljene samo tri Kišove knjige, i to prilično davno, od kojih dve u Brazilu i u prevodu sa francuskog. Po šest naslova objavljeno je do sada u Italiji i Holandiji, uskoro će ih toliko biti i u Grčkoj, pet različitih knjiga mogu se naći na rumunskom, hebrejskom i švedskom, četiri na japanskom i češkom, po tri na kineskom, turskom, albanskom, makedonskom, slovenačkom, slovačkom i ukrajinskom, dve na danskom, norveškom, finskom, bugarskom i korejskom jeziku, i svega jedna na islandskom.

Među jezicima sa kojih je i sam Kiš mnogo prevodio, upadljivo je odsustvo knjiga na ruskom. Otud valjda nema prevoda ni na baltičkim jezicima, no čak je i na beloruskom u poslednjih desetak godina objavljeno nekoliko pripovedaka po raznim časopisima. Sredinom 90-ih bila je određena izvesna suma dotacije za ruski prevod Enciklopedije mrtvih (i taj se podatak još uvek može naći na internetu), ali tek četiri priče iz te zbirke pojavile su se 1995. godine u renomiranom moskovskom časopisu za stranu književnost u prevodu Igora Juferova i sa predgovorom A. G. Šešken. Još dve priče iz te zbirke objavljene su u prevodu Vladimira Bacunova početkom ovog veka u jednom almanahu, tako da se danas ukupno dve trećine Enciklopedije mrtvih mogu čitati na ruskom, no među njima nema Knjige kraljeva i budala... Taj Kišov lagani prodor na slovenski istok rečito je opisala Ala Tatarenko, kad je prenela izjavu Jurija Andruhoviča, danas najpoznatijeg ukrajinskog pisca, koji je posredno pohvalio njen prevodilački trud, pošto je Kiš za njega tolike godine zvučao dobro, ali – na poljskom. Dakle, knjige su uvek prelazile granice jezika i država, uticale posredstvom drugih prevoda i broj čitalaca se ne može meriti ni tiražima, ni brojem izdanja, nego značajnim odjecima.

O sopstvenoj slavi i trajnosti pisane reči davno je Horacije ispisao danas čuvene stihove: Exegi monumentum aere perennius... I to nije samo topos, koji će se kasnije javljati u poeziji Puškina i mnogih drugih, nego suština književnosti, barem one koja ostaje potomstvu. "Spomenik jači od bronze" upravo je to: gomila umnoženih i po svetu rasutih knjiga koje nikakva vatra ne može dohvatiti. Da, to je istovremeno i obična "poruka u boci bačena u more – nepoznatom adresatu", kako je govorio Kiš kad je objašnjavao za koga piše, ali postmoderno književno more danas ima mnogo obala i ta je poruka, već multiplikovana, obišla svet.

 

Branislava Stojanović @

 

 

 

www.danilokis.org