|
„Просвета”,
издавачка кућа из Београда, управо је објавила „Час анатомије” Данила Киша
у оквиру његових Сабраних дела. Ова књига узбуркала је јавност 70-их година
када се појавила, а ево сада, три деценије касније, излагање књижевника
Саше Илића на представљању Кишовог „кључног аутопоетичког дела у српској
књижевности” уздрмало је све присутне на промоцији.
Наиме, упоредним сагледавањем Кишових ставова из „Часа анатомије” и
књижевних дешавања којима је 2005. обележена 70-годишњица од пишчевог
рођења, Илић је дошао до поражавајуће оцене: наши кишолози су, сматра,
најбољи ученици назадног јеремићевског концепта, непогрешиво маркираног у
Кишовом делу. Догађаје које је Илић издвојио су полемика поводом књиге
Небојше Васовића „Лажни цар Шћепан Киш”, објављивање појединих текстова у
„Споменици Кишу” у САНУ, образложење жирија НИН-ове награде и научни скуп у
Трстенику посвећен овом писцу.
„Ја сам читалац Кишовог дела, а то значи да сам неко ко поштује етичку
димензију у својој професији и, водећи о томе рачуна, вреднује дело једног
писца. Нисам један од кишолога, нити сам на Кишу докторирао, према томе –
дилетант сам у академском смислу”, овако се књижевник Саша Илић представио
у „Просвети” тог дана.
Потребан царски рез
Питамо Илића: Откуд, онда, баш он да говори о једном од најзначајнијих
Кишових дела?
– Пажљиво сам пратио полемику око Васовићеве књиге и као неко ко се бави
књижевношћу одлучио да иступим и искажем своје ставове. Написао сам текст
„Царски рез – антисемитизам и савремена српска књижевна сцена” и понудио га
разним редакцијама новина и часописа, али нико није хтео да га објави.
Образложење је било: „Ваш текст је превише политички обојен”. Онда сам га
послао за рубрику „Мој угао” на сајту Б 92. Мирјана Миочиновић га је
прочитала, оценила да имам да кажем нешто ново и другачије од наших
кишолога и позвала ме да говорим на представљању „Часа анатомије” –
објаснио нам је Илић.
Ко су кишолози на нашој књижевној сцени?
У Илићевом виђењу, то су људи који су инструментализовали Киша и
захваљујући квантитету радова о овом писцу обезбедили себи академске титуле
и улазницу за књижевну сцену. Своје лице најбоље су показали, сматра, у
прошлогодишњој полемици око Васовићеве књиге. Како оцењује наш саговорник
вешто су калкулисали: „Ако победи Васовић, наше ћутање ће значити да смо му
држали страну. Васовић је одрадио сав посао за нас, јер ми смо одувек
мислили као он. А ако пропадне, ми смо сачували своје позиције.”
Сматрајући да се књижевно дело може разумети само ако се посматра у
друштвено-политичком и културном контексту, Илић истиче да не треба
занемарити ни чињеницу када се појавила Васовићева књига. То је, објашњава
наш саговорник, постђинђићевски период појачане клерикализације друштва,
када је дошло до појаве националистичких екстремиста попут Националног
строја, и антисемитских тонова у говору о књижевности, као и говору улице.
Прича о Кишу и кишолозима, по Илићевом мишљењу, одлично разоткрива сложени
механизам злоупотребе имена и дела значајних српских писаца, већ три
деценије присутан у академским књижевним круговима. Ево како га разобличава
наш саговорник:
– Кад неко напише пет књига о неком писцу он постаје код нас неприкосновени
познавалац његовог лика и дела. Могло би се рећи да стиче тапију на тог
писца, а себи обезбеђује место на књижевној сцени и увек је члан жирија за
награде, обавезно га позивају на књижевне промоције и научне скупове. Онда
тај књижевни стручњак приликом жирирања злоупотребљава писца о којем је
написао безброј страница, обично је на њему и докторирао, и користи га као
вредносни оквир за давање кредибилитета књигама и ауторима који то не
заслужују – објашњава Илић.
Наш саговорник каже да се то најочигледније види на примеру једног од наших
најпризнатијих кишолога, Јована Делића, који у свом тексту из Споменице
Данила Киша „Глосе у прози код Киша, Томаса Вулфа и Рајка Петрова Нога”
користи Киша као вредносни оквир за неоправдано уздизање дела Рајка Петрова
Нога, кога је узгред – мимо Ковача, Боре Ћосића, Константиновића и Тишме –
уврстио у студијски програм. Пут инструментализације Киша видљив је и у
образложењу Петра Пијановића за овогодишњу доделу НИН-ове награде „Семољ
земљи” Мира Вуксановића.
Докторске титуле
– Шта значи Пијановићева реченица „да се писац Вуксановић напајао у сродној
матрици као и Киш те да је толковао и описивао речи стварајући стварност
вишег реда”?! Мислим да је анализа образложења жирија за различите књижевне
награде тренутно најважнија ствар коју треба урадити на нашој литерарној
сцени. Када би наши књижевни стручњаци тако одговарали на испитима из
књижевности, сигурно би пали – коментарише Илић.
Код Саше Илића су сви они пали на испиту професионалне етике. Како каже наш
саговорник, Киш је поставио у „Часу анатомије” захтев да се прецизно и
одговорно чита, а тога данас нема код наше књижевне елите.
– Постоји тенденција да се промени стање на нашој књижевној сцени и неки
млади људи се супротстављају концепту позивања на докторске и магистарске титуле
и оцењивање нечије стручности на основу броја исписаних страница. Подлистак
„Бетон” који ће се појавити у „Данас” 20. јуна радиће на промени културног
модела и настојаће да артикулише другачији поглед на ствари кад је у питању
наша културна прошлост и садашњост – обећава Илић.
И зашто данас треба читати „Час анатомије” Данила Киша? – питамо овог
младог књижевника чији је роман „Берлинско окно” био у конкуренцији за
овогодишњу НИН-ову награду.
– Зашто? Да бисмо се призвали памети и подсетили шта значи прецизно читати,
одговорно критиковати, шта значи национализам, антисемитизам, а шта добра
литература... Онда ћемо и лакше препознавати назадне књижевне концепте и на
прави начин оцењивати књижевно-интелектуалну климу у Србији – одговара
Илић.
-----------------------------------------------------------
Млади долазе
Реците нам имена тих младих људи који доносе промене на књижевној сцени?
– Не знам да ли вам нешто значе имена Саше Ћирића, Срђана В. Тешина,
Томислава Марковића, Весне Јовановић, Милоша Живановића, Миће Вујичића,
Ивана Кузминовића. Њихове текстове не можете да нађете у културним
рубрикама дневних новина, али ако сте довољно скептични према актуелној
верзији догађаја, можете да их потражите на Интернету, рецимо. Ту и тамо,
наћи ћете расуте текстове и ставове о култури и политици која се овде води.
Главни аргумент се зове: дисконтинуитет са постојећим моделом
мишљења.
|
